РУССКО-СЕРБСКИЙ ПОРТАЛ
Русские помогали Сербии с 1806 года: от медицинской и военной помощи до свободы и независимости
Попытки иностранного фактора отделить сербов от русских так никогда и не имели успех. Независимо от исторических событий, сила Сербии так или иначе всегда зависела от силы России. В год, когда отмечается 185-летие сербско-русских дипломатических отношений, мы вспоминаем их начало: все усилия, жертвы и помощь, которую русские оказали братскому сербскому народу.
Никола Филипович, президент Ассоциации военных добровольцев 1912-1918 гг., для РТ Балкан сказал, что особое чувство связи между двумя народами существует дольше, чем официальные дипломатические отношения.
По его словам, «в то время, когда вся Европа воевала против турок, маневры русской армии на европейском Востоке облегчили сербским добровольцам продвижение вперед и освобождение своей страны».
» Ещё в 1806 году, русский генерал-фельдмаршал Михаил Кутузов вступил в контакт с руководителем Первого сербского восстания Джордже Петровичем Карагеоргиевичем. Российские маневры с участием около 60 000 солдат в Молдавии, Валахии и на Дунае (ввод русской армии в Румынские княжества) отвлекли внимание турецкой армии от восставшей Сербии на той части современных Румынии и Молдавии.
Маневры и боевые действия Кутузова облегчили сербским добровольцам и повстанцам продвижение вперед и освобождение нахий.
«Как человек, привязанный к России, Карагеоргий пользовался большим уважением и доверием императора Александра I Павловича Романова, который произвел его в генерал-лейтенанты русской армии и наградил орденом Александра Невского первой степени», — говорит Филипович.
В своем письме от конца 1812 года император Александр I Павлович Романов почтил Карагеоргия обращением «любезнейший брат», которое использовали монархи в их взаимном обращении.
В ответ на сербскую ноту (16 мая 1812 года был заключён Бухарестский мирный договор между Россией и Турцией. Особой статьей договора оговаривалась амнистия сербским повстанцам и автономный статус Белградского пашалыка, детали которого должны быть обсуждены в ходе сербско-турецких переговоров) русский император открыто выразил Карагеоргию свое чувство большой моральной ответственности за то, что Россия в тот момент не могла помочь Сербии:
«Любезнейший брат, Джордже Петрович, мне очень жаль, что Россия была вынуждена оставить Сербию и использовать все свои силы против Бонапарта, чтобы спасти себя. Дай Бог России спастись и оправиться. Она не покинет Сербию, которая может пострадать в ожидании; Россия спасется и сделает еще больше, чем прежде».
После столетий рабства, при поддержке русской материальной помощи и с началом ещё одной русско-турецкой войны, официально объявленной 18 декабря 1806 года, повстанцы Карагеоргия освободили Белград.
Уже в конце 1806 года русские выслали сербам деньги на покупку боеприпасов и необходимых вещей, чтобы помочь им материально, коли из-за положения на фронте они не имели возможности помочь им живой силой.
Месяцем позже, 11 января 1807 г., генерал Иван Михельсон обратился к сербам со специальным воззванием, призвав их к сотрудничеству: «Если мы с вами объединимся, чего мы не сможем достичь?»
Он предложил сербам пойти и завоевать Видин: «Народ сербский достоин быть народом, которому стыдно платить дань туркам. Не лучше ли использовать те деньги, которые отдали бы как дань, на нужды народа и на его освобождение от рабства».
«Бои были ожесточенными, и сербы наступали во всех направлениях. После тяжелых потерь на Балканах и в Восточной Европе турки попытались договориться с сербами через видинского Мула-пашу. Переговоры вели митрополит Видинский и представитель валашского князя, а на них присутствовал дипломатический представитель Императорской России Константин Константинович Родофиникин, переодетый сербским дворянином», — говорит Никола Филипович и добавляет:
«Попытка отделить сербов от русских не удалась. Сербы требовали помощи России и Франции и говорили об освобождении старого сербского государства. В противном случае они всегда следовали совету России», — отмечает наш собеседник.
Царская Россия открыла Сербии путь к свободе и независимости.
Хотя Карагеоргий, не зная о европейских обстоятельствах, отверг выгодное для сербов Бухарестское соглашение, это первое международное соглашение в сербской истории, в котором упоминается современная Сербия и которым Российская империя ввела Сербию в международное сообщество.
«Сербы не обрели бы самоуправления после Второго сербского восстания 1815 г., не добились бы и автономии в 1829 г. в Адриатическом мире, а затем и независимости Сербии в 1878 г., если б не было России и Бухарестского соглашения 1812 года. Россия стояла за этими международными договоренностями, непосредственно на службе сербских интересов», — подчеркивает Филипович, открывая для РТ Балкан дверь богатого архива своего объединения, существующего уже более века.
По приглашению сербского князя Милана Обреновича в 1876 году в Сербию прибыли русские добровольцы и медицинская миссия во главе с генералом Михаилом Черняевым в количестве 4303 человек.
«Русские добровольцы принимали участие в боевых действиях против турок. Сербская армия потерпела поражение в Первой сербско-турецкой войне 1876 года, в которой погиб знаменитый русский генерал Николай Раевский (прототип графа Вронского из романа «Анна Каренина»), однако победила во Второй сербско-турецкой войне (1877–1878). Но только после победы России в Русско-турецкой войне на Берлинском конгрессе в 1878 году Сербия была признана независимой», — говорит Филипович.
Балканские войны, происходившие с октября 1912 по август 1913 года, явились событием исключительной важности для истории и национального развития балканских народов. Балканские державы — Сербия, Болгария, Греция и Черногория впервые в своей истории объединились вокруг общей цели — полного и окончательного изгнания Османской империи из Европы. И на этот раз Россия сыграла значительную роль в помощи сербам.
После начала Первой Балканской войны, в Королевство Сербия прибывает группа пилотов-добровольцев во главе с А. Агафановым и осуществляет подготовку и обучение сербских солдат для управления самолётами. Однако, поскольку на Балканах никогда не бывает мира — Австро-Венгрия после Сараевского аттентата объявила войну Сербскому королевству», — констатирует наш собеседник и добавляет: «По данным Ассоциации военных добровольцев 1912-1918 гг. после объявления Австрией войны Сербии в 1914 году русский император Николай Второй Александрович Романов посылает помощь в виде русских наблюдателей, которые в первые дни бомбардировки Белграда участвовали в обороне и доставляли пушки, лошадей и сено» .
«В 1916 году через Марсель союзники срочно перебросили измученную сербскую армию из Валоны и Дурреса на Корфу и Салоники», — говорит Филипович.
После окончания Великой войны и Октябрьской революции Сербия стала убежищем для более чем 200 000 белогвардейцев во главе с бароном Петром Врангелем. К сожалению, после начала Второй мировой войны и прихода нацистов Сербия была оккупирована, дальше Русская белоэмиграция эмигрировала в Испанию и Латинскую Америку.
————————
Покушај страног фактора да одвоји Србе од Руса никада није успео. Без обзира на историјске околности – снага Србије, некако је, одувек, зависила од снаге Русије. У години када се прославља 185 година српско-руских дипломатских односа, сећамо се њених почетака: свих напора, жртви и помоћи, коју су Руси пружили братском српском народу.
Посебан осећај повезаности два народа гаје и дуже него што постоје званични дипломатски односи, каже за РТ Балкан председник Удружења ратних добровољаца 1912−1918 Никола Филиповић.
Према његовим речима, „у време када се читава Европа борила против Турака, маневри руске војске на европском истоку олакшали су српским добровољцима да напредују и ослободе своју државу“.
„Руски генерал-фелдмаршал Михаил Кутузов остварио је већ 1806. године контакт са вождом Првог српског устанка Ђорђем Петровићем Карађорђем. Руски маневри са око 60.000 војника у Молдавији, Влашкој и на Дунаву одвлачили су пажњу турске војске са устаничке Србије на тај део садашње Румуније и Молдавије.
Кутузовљеви маневри и ратна дејства олакшали су српским добровољцима и устаницима да напредују и ослобађају нахије.
„Као личност привржена Русији, Карађорђе је био веома поштован и уживао поверење цара Александра Првог Павловича Романова, који га је унапредио у чин генерал-лајтнанта руске војске и доделио му Орден Александра Невског првог степена“, наводи Филиповић.
У свом писму с краја 1812, цар Александар Први Романов удостојио је Карађорђа обраћањем „љубазни брате“, којим су се користили монарси у узајамном обраћању.
Руски цар је у одговору на српску ноту отворено изнео пред Карађорђем сопствени осећај тешке моралне одговорности што Русија, у том тренутку, не може да помогне Србији:
„Љубазни брате, Ђорђе Петровићу, мени је јако жао што је Русија принуђена да напусти Србију и да сву своју снагу употреби против Бонапарте, да би се спасила. Дај Боже да се Русија спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасити и начинити је још већом него што је била“.
Након вишевековног ропства, потпомогнути руском материјалном помоћи и још једним руско-турским ратом који је формално објављен 18. децембра 1806. године, Карађорђеви устаници ослободили су Београд.
Руси су већ крајем 1806. Србима упутили новац за набавку муниције и потребних ствари, како би им помогли материјално, када због ситуације на фронту нису били у могућности да им помогну у људству.
Месец дана касније, 11. јануара 1807. Србима се обратио генерал Иван Михељсон са посебним прогласом, позивајући их на сарадњу: „Кад се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи?“
Он је предлагао да Срби пођу и освоје Видин: „Народ српски достојан је бити народом, коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на своје потребе народа и на своје ослобођење од ропства“.
„Борбе су биле жестоке, а Срби су напредовали у свим правцима. Турци су, након тешких губитака на Балкану, али и истоку Европе покушали да се нагоде са Србима, преко видинског Мула-паше. Преговоре је водио видински митрополит и један представник влашког кнеза, а присуствовао им је, прерушен као српски великаш, дипломатски представник царске Русије Константин Константинович Родофиникин“, прича Никола Филиповић и додаје:
„Покушај да одвоје Србе од Руса није успео. Срби су тражили јемство Русије и Француске и говорили су о ослобођењу старе српске државе. Иначе су се увек држали савета Русије“, истиче наш саговорник.
Царска Русија Србији отворила пут у слободу и независност
Иако је Карађорђе, несвестаневропских прилика, одбио Букурештански споразум, који је био повољан по Србе, ово је први међународни уговор у српској историји у коме се модерна Србија помиње, чиме је царска Русија Србију увела у међународну заједницу.
„Срби не би добили самоуправу после Другог српског устанка 1815, нити би дошло до аутономије 1829. у Једренском миру, и касније, независности Србије 1878. године, да није било Русије иБукурештанског мира 1812. године. Иза ових међународних уговора стајала је Русија, директно у служби српских интереса“, наглашава Филиповић, отварајући за РТ Балкан врата богатог архива свог удружења које постоји дуже од века.
На позив српског кнеза Милана Обреновића 1876. руски добровољци и медицинска мисија на челу са генералом Михаилом Черњајевим долазе у Србију, њих 4.303.
„Руски добровољци учествовали су у борбеним дејствима против Турака. Српска војска је поражена у Првом српско-турском рату 1876. године у коме је погинуо славни руски војсковођа Николај Рајевски (гроф Вронски из романа „Ана Карењина“), али је победила у Другом српско-турском рату (1877–1878). Но, тек након победе Русије у Руско-турском рату, на Берлинском конгресу 1878. Србији је призната независност“, наводи Филиповић.
Балкански ратови, вођени од октобра 1912. до августа 1913. године, били су догађај од пресудне важности за историју и национални развитак балканских народа. Балканске државе Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора први пут у својој историји ујединиле су се око заједничког циља ‒ потпуног и трајног истискивања Османског царства из Европе. Русија је и овај пут имала значајну улогу у помоћу Србима.
„По избијању Првог балканског рата у Краљевину Србији стиже група пилота-добровољаца на челу са А. Агафановим и врши обуку и оспособљавање српских војника за управљање летелицама. Међутим, како на Балкану никада нема мира – Аустроугарска је, након Сарајевског атентата, објавила рат Краљевини Србији“, наводи наш саговорник и додаје:„Према подацима Удружења ратних добровољаца 1912-1918, по аустријској објави рата Србији 1914. руски цар Николај Други Александрович Романов шаље помоћ у виду руских монитора, који су у првим данима бомбардовања Београда учествовали у одбрани и допремили топове, коње и сено“.
„Године 1916. преко Марсеја насавезнике да по хитном поступку изнемоглу српску војску из Валоне и Драча пребаце за Крф и Солун“, каже Филиповић.
По завршетку Великог рата и Октобарске револуције, Србија је постала уточиште за више од 200.000 белих Руса на челу са бароном Пјотром Врангелом. Нажалост, по отпочињању Другог светског рата и доласку нациста, Србија бива окупирана, бели Руси даље емигрирају за Шпанију и Латинску Америку.
Саша Станишич