Русские и сербы связаны не только кровно и духовно

Присутствие русских в Сербии также уходит далеко в наше прошлое, настолько далеко, что можно издать много новых книг и провести новые исследования.

Скажем, мы знаем о русских в Римской империи и их индивидуальном присутствии на сербских землях, входящих в состав Римской империи с 9-го и 10-го веков. Упоминаются и нашествия печенегов и куманов из русских степей на Балканы, и часть русских, вероятно, шла с ними и т.д.

Скажем, на Афоне во времена его основания и еще до постройки больших монастырей упоминаются некие монахи «русские сербы», о которых мы не знаем, сербы они или русские, но знаем что, безусловно, самое позднее с X века между сербами и русскими существовали глубокие духовные православные связи.

Мы не поминаем уже о том, что двор сербского Великого жупана Стефана Немани в Дежеве, Расе и Топлице посещали русские монахи и что молодой Растко Неманич последовал за ними в русский монастырь Святого Пантелеймона на Афоне, где стал монахом Саввой. Это один из ключевых эпизодов нашей истории, происходивший под влиянием и благословением русских.

Между тем, мало известно, что в Сербии присутствовали представители древнейшей русской знати из династии Рюриковичей, являющихся основателями Российского государства и империи.

Например, русский новгородский князь Ростислав Михайлович (1227-1262) из династии Рюриковичей правил сербскими землями Усор и Соли (сегодняшняя северная Босния), Славонией, Мачвой и Браничевым. Как это случилось? Просто с нашествием монголов на Киевскую Русь и потерей своих владений в Галиции, которую он завоевал, этот русский князь прибывает к своему тестю, венгерскому королю Беле IV, который отдает ему в управление сербские земли которые в то время находились под властью Венгрии. И свой жизненный путь этот русский князь из династии Рюриковичей закончил в 1262 году в Белграде, находившемся под его властью.

Сын Ростислава Бела Ростиславич (1243-1272) также был владыкой Мачвы, Усоры и Солы, а его брат Михайло Ростиславич недолго владел Боснией.
(В 1262 году после смерти князя Ростислава Михайловича его владения были разделены между его сыновьями: Бела унаследовал банат Мачва (в том числе Белград и Браничево), а его старший брат Михаил получил Боснийский банат.)

Во время турецких завоеваний к нам, на сербские земли, русские приходят меньше, а в Россию уходит большое количество сербов, поэтому мы приходим к тому, что, например, самый известный русский царь Иван Васильевич IV «Грозный» (1533-1533 гг. 1584 г.), который из региональной державы России создал мировую империю, по тройной линии происходит от сербов, т.е. из семьи Драгаш и Бранкович-Лазаревич, и что его практически воспитывала бабушка по материнской линии, сербка Ана Якшич, дочь воеводы Стефана Якшича, который был на службе у венгерского короля Матьяша Корвинуса.

Однако здесь неизвестно, действительно ли русский флот зародился в сербской Боке. Создателю великой Российской империи в конце XVII века царю Петру I «Великому» (1682-1725) с началом его правления стало ясно, что если Россия не дойдет до Черного моря, то до Балтийского и даже на Тихом океане она не смогла бы долго просуществовать как великая держава, несмотря на славные военные победы над шведами, поляками, турками и т.д. Россию как мировую державу может сохранить только ее мощный флот. Вот почему великий русский император обращается к Марко Мартиновичу, сербу из Пераста, который в свое время был одним из самых известных в мире моряков. Мартинович со своей верфью был самым богатым Бокелем и имел все условия для воспитания первых русских адмиралов и морских офицеров.

—————-—

Руси и Срби не само да крвно и духовно повезани истим словенским пореклом и Православном вером, већ њихови прожимајући контакти досежу дубоко у прошлост.

Присуство Руса у Србији такође задире далеко у нашу прошлост и то толико далеко да о томе могу многе нове књиге да се издају и да се врше нова истраживања.

Рецимо знамо за присуство Руса у Ромејском царству и њихово појединачно прсуство у српским земљама већ од 9. и 10. века у оквиру Ромејског царства. Помињу се и инвазије Печенега и Кумана из руских степа на Балкан, а са њима вероватно су ишли и поједини Руси итд.

Рецимо на Светој Гори, у време њеног оснивања и још пре изградње великих манастира се помињу извесни монаси «руски Срби» за које не знамо да ли су Срби или Руси али знамо да сигурно већ од најкасније 10. века постоје дубоке духовне православне везе између Срба и Руса.

Да не помињемо да су двор српског Великог жупана Стефана Немање у Дежеви, Расу и Топлици посећивали руски монаси и да је за њима пошао млади Растко Немањић у руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори у ком је постао монах Сава. Ето и то је једна од кључних епизода у нашој историји која се одиграла под утицајем и благословом Руса.

Међутим, мало се зна да у Србији имамо и присуство најстаријег руског племства из династије Рјуриковича, који су оснивачи руске државе и империје.

Рецимо, руски кнез Новгорода Ростислав Михајлович (1227-1262) из династије Рјуриковича је владао српским земљама Усором и Соли (данашња северна Босна), Славонијом, Мачвом и Браничевом. Како се то догодило? Просто, инвазијом Монгола на Кијевску Русију и губитком својих поседа у Галицији коју је заузео, овај руски кнез стиже код свог таста угарског краља Беле IV, који му даје у власт ове српске земље које су у то време биле под Угарском. Тако овај руски кнез из династије Рјуриковича умире у Београду 1262. године који је био у његовој власти.

Ростиславов син Бела Ростиславич (1243- 1272) је такође био господар Мачве, Усоре и Соли, док је његов брат Михаило Ростиславич једно кратко време држао Босну.

За време турских освајања имамо мање Руса који долазе у српске земље, док велики број Срба иде у Русију, па тако долазимо до тога да рецимо најчувенији руски цар Иван Васиљевич IV «Грозни» (1533-1584), који је од регионалне силе Русије створио светску империју, по трострукој линији води порекло од Срба тј. породица Драгаш и Бранковић-Лазаревић, а да га је практично одгајила његова баба по мајци Српкиња Ана Јакшић, ћерка војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби угарског краља Матије Корвина.

Међутим, код нас се не зна да је руска морнарица заправо настала у српској Боки. Творцу велике Руске империје крајем 17. века, цару Петру I «Великом» (1682-1725), је од почетка владавине постало јасно да уколико Русија не изађе на Црно море, Балтик па све до Пацифика, неће моћи дуго да опстане као велика сила, упркос славним војним победама над Швеђанима, Пољацима, Турцима итд. Русију као светску силу може само да сачува њена моћна морнарица. Зато се велики руски цар обраћа Србину из Пераста Марку Мартиновићу, који је био један од најпознатијих светских помораца у своје време. Мартиновић је са својим бродоградилиштем био најбогатији Бокељ и имао је све услове за школовање првих руских адмирала и морнаричких официра.

И тако руски цар Петар Велики шаље 17 руских племића у српску Боку, који су се у Перасту школовали и добили обуку као први руски морнарички официри и адмирали. Из те српске морнаричке школе излазе и први руски школовани морепловци, на чијим раменима почива најмоћнија руска царска морнарица.

Не треба помињати огромну руску помоћ српској Цркви у Аустријској империји и помоћи која је стизала у све српске земље под аустријском, османском и млетачком окупацијом.

И у Карађорђевом устанку, једино су Руси били ти који су помагали борбу за слободу српског народа. Тако да у Карађорђевом устанку имамо и прво учешће руске подунавске војске у саставу устаничке српске војске предвођене генералом Исајевим или кнезом Багратионом у биткама на Малајници и Штубику у Тимочкој Крајини током 1807. године. Тада су први пут руске трупе учествовале у војним операцијама у Србији.

И у српско-турским ратовима (1876-1878) имамо зачајно присуство руских добровољаца који долазе у Србију да се боре за потпуно српско ослобођење од Турака. Познато је рецимо да је човек, који је послужио чувеном Лаву Толстоју да напише лика Вронског у свом роману ”Ана Карењина”, руски пуковник Николај Рајевски (1839-1876), погинуо у Србији, у бици за Горњи Адровац код Алексинца, где је и сахрањен у храму Свете Тројице у Горњем Адровцу ког видите на слици.

У то време је настала и најпознатија музичка композиција можда и најславнијег руског композитора Петра Иљича Чајковског ”Marche Slave” тј ”Словенски марш”, иако се у свом оригиналном наслову се зове ”Српско-руски марш” у Бе-молу, опус 31, и инспирисана је српским народом, борбом Срба за ослобођење и српском традиционалном музиком.

И српски краљ Милан Обреновић је оженио ћерку руског официра Петра Кешка и молдавске принцезе Пулхерије од Молдавије, Наталију Кешко.

И краљ Петар Карађорђевић је 1913. године уговорио да се његов син и престолонаследник Александар ожени ћерком руског цара Николаја II Татјаном Романовом. Међутим, убиство свете руске царске породице и комунистичка револуција из 1917. године доводе многе промене, па тако се није догодило да се српски краљ ожени ћерком руског цара.

Комунистичком револуцијом десетине хиљада изгнаних Руса проналазе своје место у нашој земљи. Краљ Александар Карађорђевић, као руски ђак, широм је отворио врата руској емиграцији и омогућио да руске институције наставе са радом у нашој земљи до њиховог повратка у отаџбину. Руси овде организују своју Заграничну Цркву и РОВС (Руски опште-војни савез) као две најзначајније институције Руса изван отаџбине.

Многи најумнији и најталентованији Руси остају у Краљевини СХС и остављају трајни печат у нашој науци, култури, спорту итд.

Код нас су живели, стварали, остављали потомство, умирали и сахрањивани неки од најзнаменитијих Руса попут:

—Петра Нилолајевича Врангела (1878-1928), «Црног барона» једног од највећих руских генерала и војсковођа у историји,
—Митрополита кијевског Антонија Храповицког (1863-1936), једног од највећих православних теолога и првојерарха Руске заграничне цркве,
—архитекте Николаја Краснова (1864-1939), који је оставио огроман траг у архитектури широм српских земаља
—историчара Георгија Острогорског (1902-1976) оснивача Византолошког института САНУ,
—правника Александра Соловјева (1890-1971),
—инжењера и проналазача Владимира Фармаковског (1880-1954) оснивача Машинског института САНУ и првог редовног члана из редова инжењера,
—пилота Виктора Никитина (1893-1933) једног од тројице првих цивилних пилота код нас у компанији Српски аеропут,
—примабалерине Нине Кирсанове (1898—1989), најзачајније наше балетске уметнице и оснивача Балетске школе у Београду, итд.

А да не помињемо децу и унуке ових Белих избеглих Руса који су оставили огроман траг у нашој науци, уметности и спорту, попут:

—сликарке Оље Ивањицки,
—сликара Леоннида Шејке,
—тенисера Виктора Троицког итд.

Зато поздрављамо све веће прсуство Руса поново у Србији и надамо се да ће и данашње генерације Руса које живе са нама донети много добра и успеха Србији и српском народу, баш као што су и њихови преци то чинили.

Саша Станишич

РУССКО-СЕРБСКИЙ ПОРТАЛ